Ти сваке зиме нађеш се овде,
Баш кад ја седам да пишем оде;
О стакло бијеш прозора мога,
Ил’ око мојих купиш се нога;
Скриваш ми других предмета много
Којим’ бих оду написат’ могô,
Истичеш само свој образ бео —
Знам шта би хтео.
Па драге воље, — во прецје немам,
Шта више на то давно се спремам.
Ја се не бојим студени твоје,
Та глава ј’ моја већ твоје боје
(Није баш са свим снеговно стање,
Ал’ на то иде њено грушање) —
Па нек нас ода још боље свеже,
Мој драги снеже!
Још само тражим титулу часну,
Титулу за те згодну и красну —
Јер кога одом обаспе лира,
Тај ваља да се и титулира.
И већ је нађох, брзо се сети’,
Боље нег’ иком доликује ти:
Здраво ми дакле, предмете одни,
Високородни!
Од гóре често грми и сева,
Ал’ никад нема печених шева,
Но ти си, снеже, застава бела,
Знак да не прети громовска стрела;
Ти си нам јака залога мира,
Јер снегом војска тешко машира.
Ти док си крову стража голема —
Пожара нема.
И усред зиме за сиротана
Нађе се штогод и црних дана;
Њему су црни, ма да су врели,
Ал’ зима има и ноћи бели’.
Ма та белоћа није од људи,
Из њиних душа, из њиних груди,
Нит’ нам се пружа од другог чега
Већ баш од снега.
Ти вешто умеш завејат’ путе,
Зато се много уздамо у те:
Кад пакост, злоба пође да лута,
Ох, завеј, завеј врашка им пута!
Смéти их смèтом, не дај куд желе,
Нека се врате у све небеле! —
Крене л’ се слога, носи је нама
На соницама.
Шта ћу ти јоште казат’ без фразе!
И тебе многи ногама газе;
Ти немаш жучи да на то ђипиш,
Ал’ ипак зато зубима шкрипиш.
И та је шкрипа музика зимска.
Но ти си, снеже, и снага дивска:
Та куд ћу јачег, страшнијег џина
Нег’ што је лавина
Хладан си, снеже, хладан зацело,
Ал’ ти си ипак топло одело
Њивама нашим, млађаном саду,
Тежачкој жуци, ратарском наду.
Красно је, дивно кад бадње вече
Земљу у белом руху затече,
Надима младу, патњама стару,
Кô у стихару.
Што сам ти рекô није натегом:
Песник се ето загрејô снегом.
Песнику ј’ лако, има и дрва,
По мало вина и хлебних мрва.
Довољно хлеба, дрва и вина
Могло би бити свима нам’, свима,
Само да ј’ свако на земљи дело
Као снег бело.
Бар кад би сама... ал’ жеља ј’ пуста,
Знам да узалуд замарам уста —
Ал’ ево шта је жељица моја:
Високородност кад би нам твоја,
Путујућ’ с неба на крили лаки,
Донела увек и дарак каки:
На пример, деци кад би донела
По пар ципела.
Е, то била небеска мода,
Тад’ бих ти писô још десет ода,
А сад ће доста и ова бити,
Још и ту морам од тебе крити.
Ал’ тамо кад већ Фебруар мине,
Тад је прочитај ради милине,
Прочитај па се по свој Европи
Од сласти — топи!
„Стармали“ 1885.
