I
Там’ у Балтимору, далекоме граду,
Где зверове вешто питомити знаду,
Публика је радо у некоме цирку
Проводила време уз добош и свирку;
Највише је ишла ради једног лава,
Што ј’ укротитељу био дика права.
Укротитељ беше по дужности тиран,
А лав у кавезу беше здраво миран.
Мислио је ваљда: „А што да се љутим?
Судбина ме гони, па хајде да ћутим.
Из невоље своје срамоту не црпим;
Врло ми је криво, ал’ хајде да трпим.“
И трпет’ је знао, трпео је дуго.
(То ј’ заглавље прво. Сад долази друго).
II
Бог би знао од чега, ал’ се лав разболô.
Госа проговара: „Па зар тако, лоло!
Зар ја теби зато дајем трула меса,
Да од тебе данас немам интереса!
Зар ја зато храним тога гладног звера?
Ти си незахвалан, немаш карактера.
Али добро, ја ћу послат’ по лечника,
Па ако ме вараш, ташко си тебика!“
Доведоше слуге лечника Бровела,
И он рече: „Овде треба брза дела.
Ево кљешта; сад ћу олакшати лоли,
Не фали му друго, само га зуб боли.“
Јесте, зуб га боли, — тако лечник рече.
(То ј’ заглавље друго. Сад долази треће).
III
Слуге као слуге, убрзаше краке,
Савезаше лава у конопе јаке.
Мило им се банит’ по уздаху туђем, —
Развише му десни гвозденим оруђем.
„Ево, сада вуци!“ вичу слуге веште,
И Бровел је већем утурио клеште.
Ал’ у том тренуту — стид је, срамота је —
Лав се сети ко је, лав се сети шта је;
Одупрô се чуду снагом и очајем, —
И прснуше везе кâ ибришим да је.
„Ево мојих зуба! Ево вам их, нâте!
Гле како сад од њих гинете, падате!“
„Стармали“ 1886.
