недеља, 28. јул 2013.

Прича о рибару и о рибици

(Од Пушкина)

— Слободно преведено —

Живео је рибар стари с женом старицом 
Украј оног ширног мора, сиње пучине. 
маленој кровињари живели су ту 
Тридес’т пуних годиница и још на то три, 
Хранили се риболовом по сиротињски. 
Наврши се тридес’т лета и још на то три, 
Спрема старац мрежу своју опет ће на лов, 
А старица ћути, преде пред кровињаром. 
Баци старац мрежу своју, — ништ’ не улови; 
Баци мрежу по други пут, — јадан је то лов 
Нека морска травурина, то је било све. 
Још једаред мрежу хити, па је извуче, 
А у њојзи копрца се мала рибица. 
То не била проста риба, свакидашњица, 
Већ је била златопера и златорепа. 
Рибица се стаде молит’ старом рибару: 
„Пусти мене, добра душо, натраг у море, 
А откупа, каква хоћеш, ишти, — даћу ти“. 
Зачуди се деда-рибар, — чудно и јесте: 
Ухватити златну рибу која говори! 
Он се дуго не премишља већ је испусти: 
„Иди, рибо, с милим Богом, иди у море! 
У мору је теби живот, копно ти је смрт. 
Иди, пливај, праћакај се чила, весела, 
Ја те пуштам, радо пуштам и без откупа!“ 
Кад је деда дошô дома својој старици, 
Све јој редом приповеди што се догоди. 
А старици, кад је чула, било неправо: 
„Ала, ала, мој човече, стара небриго, 
Тај ти посô, што уради, није ваљао. 
Златна риба нудила ти свака откупа, — 
Зашт’, неборе, не заиска ново корито? 
Ово старо знаш да нам се јуче распукло“. 

Стари деда, куд ће, шта ће, морô с’ вратити, 
Оде к мору, а море се тихо гибало; 
Он дозивље шапућући златну рибицу, 
Она му се одазива: „Ево, ево ме, 
Реци, деда, ако желиш штогод од мене.“ 
Старац риби поклони се: „Рибо-госпођо, 
Не даде ми бака мира, прости досаду! 
Ето видиш, њојзи треба ново корито, — 
Оно старо јуче нам се уздуж распукло.“ 
А риба му одговара: „Није т’ ни бриге! 
Иди кући, корито је баби дошло већ.“ 

Вратио се деда кући, и гле, Бога ми, 
Испред куће, кровињаре, ново корито. 
А бабушка, радује л’ се? — А баш ни мало: 
„Лудо моја, да би лудо и сакалудо, 
Ти би хтео са коритом да ме усрећиш! 
Зашто ниси заискао лепу кућицу, 
А корито сваки Циган уме направит’!“ 

Стари с’ деда почешкује иза увета, 
Упути се опет мору, невоља му је, 
А море се таласало, — ветрић ћарлија. 
„Где си, рибо?“ — „Па ево ме!“ — „Само кад си ту! 
Морô сам ти опет доћи, ал’ не замери; 
Моја баба, наспело јој, хтела б’ кућицу, 
Нашу малу кровињару већ је омрзла.“ 
„Е па леко, е па лепо!“ риба говори, 
„Иди само натраг својој баба-Анушки, 
Нек’ јој кућа буде срећна и берићетна.“ 
Кад се деда-Софроније баби вратио, 
Морао се прекрстити, — чудно и јесте: 
Где је била кровињара стара њихова 
Ту сад нађе лепу кућу, лепшу не треба; 
Нит’ је мала ни велика, ал’ за живот рај — 
Стара бака изгледа га већ на прозору: 
(И оваки и онаки) „Шта сад учини! 
Не треба ми така кућа, кућа сељанска, 
Нит’ ја хоћу да останем довек сељанка; 
За мене је да постанем вел’ка госпођа, 
Па да живим у палати, права бољарка.“ 

Покуњи се стари рибар, опет мору хајд’; 
А по мору гибали се дебљи таласи. 
Зове рибу; риба дође; старац говори: 
„Ево мене по невољи опет ка теби: 
Послала ме моја стара баба-Анушка, 
Она неће да остане више сељанка; 
За њу ј’, вели, да постане вел’ка госпођа 
Па да живи у палати, права бољарка.“ 
Златна риба нашег старца не укорава, 
Већ срдачно отпушта га: „Иди, биће све!“ 
Чудећи се поврати се старац старици; 
Налази је у палати, трему стубовном, 
На њојзи је светло рухо, рухо бољарско 
Са первазом скупоценим, крзном собољским. 
На њојзи је бисер, злато, драго камење, 
Пред њом клече и уздишу многи робови, 
А она их грди, псује, па и чупа их. 
Старац гледи из далека па се поклони: 
„Помози Вам Бог небески, госпо бољарко! 
Сад се ваљда жеље ваше већ умириле.“ — 
Али жена, ал’ бољарка кâ да не чује: 
Она посла својег мужа у коњушнице, — 
Посô ће му од сад бити коње тимарит’. 

Тако прође пет-шест дана, жена зове га 
Па га опет шаље риби (дуготрпљивој) 
Да јој каже нову жељу њеног господства. 
Оде старац сињем мору, мору дебелом, 
Над морем се натурила магла, облаци, 
Ал’ још море није бурно, само спрема се. 
Помолила риба главу и пре позива: 
„Где си, старче? Реци шта је, да с’ не дангуби.“ 
Старац вели: „Ето шта је, — мука, невоља: 
Мојој баби није доста славе бољарске, 
Она б’ хтела царску круну, — ето, то ти је.“ 
Не чуди се риба томе, мирно говори: 
„Хоће круну? — Нек’ јој буде! Виће царица. 
А ти иди па је види како царује.“ 

Оде старац. Нађе бабу. Баба царица. 
Она седи за трпезом, — пир, благовање, 
А велмуже и бољари стоје око ње 
Па јој точе старо вино, оно заморско. 
Усуди се старац рећи својој Анушци: 
„Клањам ти се, светла круно, наша царице: 
Сад си једном и ти срећна, сад већ имаш све!“ 
Ал’ царица продера се: „Гле угурсуза! 
И он смеде амо доћи. Таки на поље!“ 
А господа поскочила на царичин миг, 
Гурају га, турају га рукам’, ногама. 
Кад изиде, на пољу га народ дочека, 
Смеју му се, ругају му с’: тако т’ и треба! 

Прошло опет пет-шест дана (сад ће бити крај). 
Посла опет баб’-Анушка, то јест царица, 
Посла гарду да доведу деду рибара. 
„Још једаред мораш ићи златној рибици 
(Ако нећеш, одмах ћу ти главу посећи). 
Ја сад хоћу, заповедам, тако мора бит’: 
Златна риба нека дође амо у мој двор, 
Нека дође да ми служи, да ми робује, 
Чим зажелим штогод, да ми створи, донесе.“ 

А старцу је мила глава, — мора послушат’! 
Оде опет мору сињем, мору дебелом. 
Море бурно као да му гнев ускипео, 
А кроз маглу, кроз облаке муње севају, 
„Рибо, рибо, златна рибо, оди, молим те!“ 
Риба му се одазивље: „Ево, ево ме.“ 
„Рибо, рибо, златна рибо, сад је истом зло. 
Рибо, рибо, добра рибо, страх ме је и стид. 
Ти начини моју жену тја и царицом, 
Ал’ и тим се њене жеље не зајазише. 
Сад би хтела да т и сама дођеш у њен двор, 
Ти да дођеш да јој служиш, да јој робујеш; 
Чим зажели штогод, да јој створиш, донесеш!“ 
На то риба не одврати баш ни речице, 
Само шину, само пљесну репом по води 
Па се загњури. — ∙ ∙ — 

Ту је старац дуго стојô, дуго чекао, 
Чекô рибу, риба му се више не јави. 
„Е па шта ћу? Доста ј’ било“, мисли у себи. — 


Поврати се деда рибар својој старици. 
Ту сад очи разрогачи: све је кâ и пре. 
Малена им кровињара лежи крај мора, 
На прагу је баб’-Анушка тужна, невољна; 
На руку је наслонила лице плачевно, 
Уз њу стоји распукнуто старо корито. 

„Невен“ 1890.