У самотном дому нашем
Чује с’ увек жубор лак:
Поток тече, воденица
Одговара: тикатак!
Поток тече даље, даље..
Шта је њему завичај
Њега море к себи зове,
Мио му је позив тај.
А под кровом наше среће
Беше момче, живи плам.
Он потоку једном рече
„Ја ћу с тобом, нећеш сам!“
Питасмо га: куд ћеш, брате?
А он: „С Богом!“ — то му све;
О мору је увек сневô...
Да л’ је жив још или не?
Године су пролазиле —
Поток, сузе, уздисај:
Путник-патник, сит даљине,
Врати с’ у свој завичај.
Остала му душа чиста,
Срце здраво, живи плам.
„Срце моје — он сад вели —
Роду, својти поклањам.“
