(На вест да је Рачки преминуо)
Звездо ума, духа и врлина,
Много виша од времена свог,
Ти у гробу? — вероват’ не могу, —
Та звездама не копа се гроб!
Ти одлети ка истини само,
Њу тражећи провекова век;
А место ти, и ако је празно,
Из њег’ бије неумрли сјај...
Ја те, Рачки, по први пут видех,
Та ономад на Ђивову тлу,
Кад слависмо нашега Омира
И дизасмо помену му стуб.
Моји друзи крчише ми пута, —
„Оно ј’ Рачки! Састани се с њим!“
То је било на спроводу самом,
Где осећај загушује реч.
Ти ми пружи своју десну руку,
Ја је стискох прв’-последњи пут:
Са твог лица читао сам жељу,
Што с’ не крила ни са лица мог.
Ти заусти: „Сутра до виђења!“
И било би, ал’ не даде бес;
Што би било, не би штетно било, —
Што се разби, није Рачки крив.
Још ми звуче последње ти речи.
Ово „сутра“ промаколо је већ,
Друго сутра, „сутра до виђења“
Суђено је за састанак наш:
На истини, безбреностителне,
Куд неслози није приступ дат,
Где пред лицем Бога, свим’ једнога,
Душе гаје родобубља жар.
Твоје „сутра“ ту ће с’ да наврши.
А шта чека овај сметен бес?
Ја осећам ране раздеране,
Кад ни тебе нема задор наш.
— — — — — — — — — — —
Слава теби и имену твоме!
Твоја дела вечан су ти крас.
Јадовању коротних Хрвата
Придружујем срб-братински вај.
—
Гле, како нас општа жалост ближи
Занос бôла, гле, како је свет! —
Шта би било да у врту среће
Негујемо братовања цвет?...
„Вијенац“ 1894.
