Анђелак један мали, ведра и светла чела,
Развио крила видећ’ широки простор свуд;
Први пут ето рају окренуо је леђа
И летео је, ни сам не знајући куд.
Кроз јата добрих звезда, крај сунца, крај месеца,
Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао,
Већ близу наше земље осетио је умор,
Привлачила га земља и међ’ људе је пао.
Ту нађе пуно греха, нигде покајања,
Завишћу, мржњом, злобом оскрвњен сваки кут;
Анђео хтеде натраг, ал’ већ не мога наћи
Из овог земског глиба натраг у небо пут.
И засузи му око и набра му се чело,
Уздахнуо је горко: „Изгубио сам рај!“
Ох, ноћ је била црна, тама је била густа,
Ни од куд један зрачак ни путоказни сјај.
Тапајућ’ по тој тмини, колеби једној приђе,
Отвори трошна врата, униђе уздрхтан:
Овде је мален жижак тињао једва, једва, —
Анђелку се чињаше кâ да је сванô дан.
Сиротиња ј’ ту крајна, невоља тешка, грка, —
На одру болна мајка, а уз њу мала кћи...
Заборавила студен, невољу, глад и јаде,
Топло се Богу моли да мајка оздрави.
„О, хоће, драга, хоће! Добар је Господ вишњи,
Окрепиће ти мајку, исцелиће је, знај!“
Разведрио се анђô, јер нађе светлост чисту
Која му тако лепо показа пут у рај.
„Јавор“ 1890.
