Ко је онај што га вуку,
Подлом злобом на њ кидишу?
Ох, не питај... зар не видиш
На лицу му светлост вишу!
Зар не видиш ту мирноћу
Којом срета судбу преку?
Зар не видиш душу чисту,
Божја сина у човеку?
Он свлађује своје боле,
Сакрива их у прсима;
Диже горе очи своје —
Тешко ј’ добром међу злима.
Не мож’ руља да га схвати
Од грдобе и пакости;
Њене очи, вичне мраку,
Још зазиру од светлости.
На њег’ пада свака руга
И потвора кивна врага —
Све то види, све то чује,
Све то прима душа блага.
Клете руке на њ се дижу,
Ено камен на њег’ лети —
Дуго ће га тако мучит’,
П’ онда ће га разапети.
Тешко ј’ добром међу злима!
Ал’ он има поуздања.
Опачило и грдоба
За њега се не приања.
Тешко ј’ добром међу злима!
Осећа се у самоћи —
Ал’ да нема јарка сунца
До века би било ноћи.
Он ће ићи своје путе,
Да посеје семе здраво;
Он ће трпет’ муке љуте,
Ал’ ће рећи што је право.
Он ће примит’ трнов венац
Зарад мисли своје свете,
Он ће испит’ горку чашу —
Да се греси Бога сете.
Видећеш га на Голготи
Како мирно, свесно пати,
И са крста, у мукама
Нов ће живот обећати,
—
Међу злима добар страда,
Врлина се доцне штује;
Ти га видиш како пада, —
Ал’ он ипак побеђује.
„Невен“ 1881.
