Стижу гласи дивна звука,
Сипајући кругом блеске;
Весело се груди шире,
Груди српске, свесловенске.
Две се руке руковале
У топлоти виших зрака, —
Једна рука женска, нежна,
Друга рука мушка, јака.
Ал’ кроз руку женску, нежну
Црногорска крвца бије, —
Мушка, јака рука пуна ј’
Руске крви најнежније.
Верио се соко руски
Са србињском соколицом,
Верио се Петар кнеже
С кнегињицом са Милицом.
Њине руке руковане
Пред очи нам стижу амо;
Топли стисак ових руку
Срцем, душом осећамо.
У нама се радост буди —
Као да је већем јава
Што те руке руковане,
Што тај стисак обећава.
Срећни били, заручници!
Срећан данак што вас спаја
И чаробом песме ствара
Од најдубљих уздисаја.
„Стармали“ 1889.
