Седео је деда с мајком
Под сеницом, у тишини;
Њино лице смешкало се
Као зимски сунчан дан.
А ја с драгом мало ниже
По руке се држећ’ топло,
Кроз груди нам струјао је
Као мајски миомир.
Поточић је жуборио
Као песма путникова,
А над нама облачићи
Низали се, губили се.
Падало је лишће жуто
Са гранчица заљуљканих;
Тихо, немо промицô је
Ток времена поред нас.
Деда с мајком поглéдаху
На нас двоје, на румене,
Поглéдасмо и ми горе
На седину глава им.
Њине мисли враћале се
У прошлости румен златну,
Наше мисли отисле се
У далеку будућност.
