Е баш бих волô једном
Згрешити роду свом, —
(До сад се никад нисам
Нашô у калу том).
„Од куд ти таква жеља?
Та зар те није срам?“
Није; јер од куд ниче
То врло добро знам.
Волô бих згрешит’ роду
У каквој забуни,
У тренутној слепоти,
У краткој трабуни;
Па кад бих очи протро
И стресô гује зле,
Да викнем: „Праштајте ми!
Сагреших, кајем се!“
Е, то би био пример!
— Зато и желим то —
До тог се виса Србин
Још није уздигô.
Сад знате зашто жељах
Згрешити роду свом,
Ал’ шта ћу кад не могу
Ни делом, па ни сном.
Не могу, па не могу
Свестан учинит’ зло;
Катони српски, ви ми
Опростите бар то!
1893.
