Долази нам Божић. Он не воли мрака
И зато нас пита: камо вам бадњака?
А ми руке тремо,
Рекли би и не би...
Зашт’ да не рекнемо?
Пећи су нам мале, а гдегде и фине,
Не мож’ у њих бадњак, онај од старине;
А собе су наше сад већ патосане,
Хвала милом Богу и напредном труду,
А где јоште нису ту треба да буду.
Ми бадњак волемо —
Али не можемо...
Тако, то је било искрено речено!
Што не може бити нико не захтева.
Та Божић не тражи да пећи рушимо,
Та Божић не тражи да патос кидамо:
Божић само воли светлости и зрака,
Пал’мо дакле друго нешто
Уместо бадњака.
Божићни је дȁнак круна свију дана,
Барем у Хришћана;
А у тојзи круни алем што се сија
Радост је дечија.
Ко у тој радости не зна да ужива,
Срце га издало,
С њиме немам збора, немам разговора —
Таквића је мало.
Одрежимо грану зимзелене јеле
(Јела гране спушта, луди нам се сама),
Накитимо грану танким свећицама,
Запалимо свеће нашим дечицама.
С гране нека виси шикосана шара,
А између шáрâ и помало дара;
Сад пустимо мајку нек’ врата отвара,
Дочекајмо децу с певањем тропара.
Па се загледајмо у очице њине...
Засузићеш, брате, сузом од милине.
Покушај једаред то у своме веку,
У светињи бадњој запалити јелку;
Тај обичај лепи, кô сан неке виле,
У твоме ће дому опружити жиле,
Примиће се таки, без икаке силе,
На највећу радост деце твоје миле.
Та јелка се шири у хришћанском свету:
Њу анђели круже у веселом лету;
Цело се хришћанство здружује под њоме —
Примимо је и ми у србињске доме.
Примимо је и ми, та пуна је зрака,
Нека нам се Божић не снужди са мрака,
Та у нас и тако већ нема бадњака.
„Стармали“ 1883.
