За трпезом пуном
Смеје с’ горда сила,
Како сиротиња
Јад на јад гомила;
Како јој је горак
И санак и јава,
Како робљу нема
Ни од куда права.
Ал’ кад буде пехар
Препун горка једа,
Дићи ће га у вис
Сиротиња бледа.
Бледа ће се лица
Зажарити махом,
А румен обиља
Пребледиће страхом.
Здравица ће с’ чути
Нечувено дрска;
Грчевита рука
Пехар ће да смрска.
Просуће се мука
Дуго задржана...
— Ох, зар нема без тога
Свету бољих дана!!?
