Кад већ борбе мора бити
Међу браћом једне крви,
Бар да није топом страсти
Која тежи све да смрви.
Кад већ мора бити боја,
Бар таквог нам не дај, Боже,
Каквог боја међу браћом
Тек им душман желит’ може.
Кад се мора много згазит’
На мегдану братског трења,
Не згазимо барем стазу
Могућнога измирења.
Жалосна је борба свака,
Где се брат на брата стрви,
Где се срца болом леде,
Суза тече место крви.
Кад већ мора бити борбе,
Бар не гон’мо турске хајке;
Сећајмо се усред боја
Да смо синци једне мајке.
То ја кличем са дна срца,
Исред душе задрхтане,
И те речи страха мога
Ја на обе шаљем стране.
Кад већ мора бити борбе...
Ал’ ме трже мисô нека —
Зар баш борбе бити мора?
Нема л’ каква друга лека?
„Стармали“ 1884.
