Љубо! И ја видим
Близу шездесету,
А жао би ми било
Да с’ не састанемо
Још на овом свету.
На ономе свету,
Где се бол утаји,
Прилике су друге,
Други обичаји;
Серафими носе
Пехариће крина
(Ал’ у њима, канда,
Неће бити вина).
Онде, хоћеш-нећеш,
Мораш светац бити —
Ја том нисам вичан
(Можда ниси ни ти).
Како ћемо онде
То Саваот знаде.
Ал’ од земље ваља
Да се што украде.
Од овакве крађе
Ником није штете.
Мени Господ шапће:
„Тако красти смете!“
Па шта велиш, Љубо,
Једно лепо вече
Да нас, ’вако старе,
Заједно затече;
Да видимо шта је
И на дну бокалу,
Па од старих јада
Да збијамо шалу;
На староме жару
Да се загрејемо —
(Не види л’ нас нико
И плакати смемо).
Руковат’ се с тобом,
Тог сам жељан јако!
Промисли па реци:
Када, где и како.
Ја бих да ми дођеш —
Ево те позивам.
Не можеш ли тако,
Све и свашта примам.
Београд 9. априла 1891.
„Јавор“ 1891.
